Čujte prije svega da se opet ispričam. Svečano sam obećala, i to jučer u ponoć, da ću pisati natašte. Lagala sam. To jest nisam lagala, jer ja ne lažem. Omaklo mi se. Dan je otišao u drugom smjeru. To je nevjerojatno, ljudi moji, kako taj dan proleti.

Doktorirala sam isprike još na faksu. Bila je to paleta gotovih aranžmana zašto jednostavno nisam, baš nikako nisam stigla dolaziti na predavanja. Nikad. U neke događaje sam čvrsto počela vjerovati da ih sad prepričavam kao lovačke. E, kad je meni nateklo uho… i tak te gluposti. Čuj uho. Baš sam bila maštovita.

No, ovo je fakat istina. Nisam ni daleko od onog natašte, jer sam jela k’o ptičica. Ne svojom voljom, saberimo se. Ipak karantena nije dotle dogurala.

Više faktora je utjecalo na tijek mog današnjeg dana. Jedan, rekli bismo glavni, da ostavim dobar dojam i dalje (valjda do sad jesam), jest da ja jako volim svu svoju djecu, a imam ih oko dvjesto-tristo, ne brojim više. Hoćeš sjemeništaraca, hoćeš bagre po otocima, ima i delinkvenata i uličnih huligana (vječna inspiracija), pa piceka s mojih dramskih radionica… baš na stotine, malo sam rekla brojku. Jučer sam stavila naslov Ja sam bogata žena, jer sam htjela pisati o njima, ali sam o’šla ukrivo prema dekadenciji, šta ćete, naslov je možda ipak trebao biti – i ja sam čovjek. Ili Grešan sam čovjek. Možda je dramatičnije samo – Grešnica. No dobro, pogubila sam se. Kaj je pjesnik htio reći. Nije ni vama lako pratiti ovaj disco iz moje glave. Aha, da. Djeca i telefonski pozivi. Da vam sad kažem da mi je uho nateklo ne bih lagala, jer su ti razgovori trajali sate i sate, čak i moj mobitel je odustao od upozorenja. Brijem da se bacio u obrambenu hibernaciju. Sad vidim da sam gore napisala osviještena bez i… pa sam, evo, popravila. Mislim zakaj sam ja tu školu završila? Koliko sam išla na predavanja, dobro da jesam.

Jozo. Jedno od moje djece, sada već vojnik, oduvijek brine o mom psihofizičkom stanju. Šalje mi vježbe, kaže da ne kukam, da nisam ja valjda neki pekmez i da vježbam (bez dodatka deda Tonija, ipak je bivši sjemeništarac). Riječ poniznost tako lijepo teče kroz njega kada ju kaže i živi, da idem doma posramljena. Od vlastitog djeteta, jednog od stotinjak koje generacijama pripremam za godišnju predstavu. Pa di su ona vremena kada sam na njih urlala? Kad su se prije te uloge zamijenile?

Jučer mi je rekao da idem na Sljeme. Kao pita te ideš li, ali u tonu se čuje zapovijed. U 7:00 me nazvao. I to je to. Nisam imala izbora. Moj počasni vojni ruksak i njegov profesionalni našli su se na Mihaljevcu i Sizifove muke počinju. Hrana je bila u njegovom ruksaku. I dobila sam ju tek na pola puta. Toliko o postu. Skoro pa vam pišem natašte, dragi moji. Nakon toga sam samo pojela tanjur kisele repe i jedno krilce. Tak mršavo, same koščice. A ni kožica nije kaj je nekaj bila. Fitness treneri više ni nju ne zabranjuju u bezmasnom jelovniku.

I tako smo mi išli gore, ja dišem osamdeset puta u sekundi, a on osam u minuti. Predložim mu da on priča, a ja da šutim. Jer sam jedva hvatala zrak. Tako da je to bio i jedan oblik duhovne obnove. Šutnja i post. I još ideš uzbrdo. Pa di ćeš veće pokore.

Jozo je postao i radijski voditelj, slušajte ga na HKR. Ja vam se kunem da ja nemam nikakve veze s time što se on odlučio ipak biti i umjetnik. Nekako se dogodilo.

Upravo mi je sad napisao poruku da je na HRT film Il Camino, o putovanju na koje se spremamo on, sestra Didi i ja. 900 km pješke. Dovoljno dugo da ću potpuno zaboraviti pričati. Labiodentali će jednostavno izgubiti bitku sa nazalima, pa ću, kao neki moji prijatelji govoriti sengviđ, a možda i  salotejp  i mermelada, ako put potraje.

Rekla sam mu da pišem današnji blog i da ga spominjem. Rekao je Petra, saberi se. Sada će svi znati da sam super. Ovo zadnje sam malo izmislila. Ali kad je.

Dakle, tek u 11 h sam dobila malu energetsku čokoladicu, malu kao mali prst, i vodu. Kad smo sišli dolje rekao je sigurno hoćeš da te slikam za blog. Si normalan? Pa daj me pogle, k’o tri šmrklja sam. Glava mi je crvena, usta su mi suha, oči mi plaču. I znojna sam k’o Švabo kad na sunčanoj rovinjskoj terasi naručuje pifo. Kaže on ti si lijepa, ali teško da ćeš ikad ti to Petra prihvatiti. Ajme, nebo se otvorilo.

Nisam mogla zagrliti moje dijete, pa sam ga žvajznula nogom. Pa, kakvu ja sreću imam!! Kakva ekipa gremlina pala direkt meni na tjeme. Kakvi su to darovi, ti klinci. I izrastaju u čudo.

I moji huligani su mi kucali na prozor i tražili pisanicu. Uopće da mi netko kaže da će me dijete, koje je bilo u zatvoru, tražiti pisanicu i to s anđelima, rekla bih mu da je otišao na kvasinu. Ljudi moji, pa kaj to nije Uskrs? Pitam ja vas, bagro. Kaj to nije Uskrs?

Lara mi sad zna sve passworde, jer ih ja nemrem popamtiti. Došla je kod mene s devet godina na dramsku. I ostala. Pa, znate kaj? Ja sam bogata žena. K’o to ima, a? Možda malo, ali samo malo mogu nazrijeti tu bezuvjetnu ljubav o kojoj stalno slušamo, a ne možemo je uobličiti. Možda sad mogu napokon shvatiti tu roditeljsku ljubav, kada klinac toliko antipatično urla i baca se po podu i čupa kosu, a roditelji smireno čekaju da se smiri. I vole ga. I ja volim ovih mojih šačicu gremlina.

Tak sam sretna i puna ljubavi da sam si odjurila do dežurne apoteke po hijaluron serum i vitamin C. Malo da svoju napaćenu kožu nagradim mladošću. Farmaceutkinja nije mogla sakriti oduševljenje da nisam došla po nekaj za skidanje temperature ili protiv kašlja. Ona je razumjela da je ovo hitan slučaj.

Evo, banditi moji, dok završavam ovu priču o mojoj današnjoj detoksikaciji, razmišljam zašto sam bacila pola chilli majoneze u smeće. U bunilu odluke da jedem samo zdravo to sam napravila. Kakva šteta. Baš bi išla uz jučerašnji kruh od šunke, koju sam jučer, blagoslovljenu s noćnog bdijenja, eliminirala.

Ne preostaje mi ništa nego otopiti smrznuti špinat bez putra i mlijeka, s par kapi maslinovog. To kaj sam koju kilu danas izgubila, zgubila sam. Idem na put u Santiago de Compostela, ovaj put preko filma, a vjerujem, uskoro i onaj pravi. Put na kojem postaješ prijatelj svakom putniku namjerniku. Put koji čekam i koji čeka mene.

Ljubim,
Pe