Zvoni alarm. Stiže poruka od jedne prijateljice, pa od prijatelja, pa se alarm opet ponavlja, i ja ga opet odgađam. Znam da imam još koju minutu da se ispružim u mrtav-pas pozu. I taman kad utonem u pokušaj sna nakon turbulentne noći, opet alarm. Ok, dižem se, jer mi je frend u poruci napisao Ustaj vojsko. Robotski ustanem i odem do šparheta. Ja i spacijalna inteligencija. Krivi, pa iz druge pravi ring, voda koja će, ako ne ishlapi, postati kava. Vratim se u krevet. Imam pet minuta. Opet alarm. Opet odgoda. Pa dokle?

Dan prije javili su nam da dođemo na sastanak, počinjemo raditi. Toliko sam bila sretna, da mi se od uzbuđenja želudac okamenio. I još me uvijek taj kamen u trbuhu podsjeća na to da danas jedem samo ajnpren juhu. Mjesec i pol patim što ne radimo i stalno prosim ekipu da mi daju nekog posla, i sad kad je napokon došao poziv, sva se izbezumim. Kaj ak’ zaspim? Petra, nećeš zaspati, pa i ove dane si sama sebi zadala tempo i ustajala u 7. Da, ali to je bilo s lakoćom, jer nije bilo opasnosti od toga da zaspim i nešto zeznem, a sada je ta opasnost očigledna. Što ću obući, hoću li ponijeti gablec ili nećemo dugo ostati. Kaj da laptop pofuram, ili samo rokovnik? Ma sve ću uzeti. Maska, dezinficijens… sve to treba spremiti. I rukavice. Obući ću šarenu haljinu. Neka bude sve vedro. Ajme zašto je sastanak? Nije valjda neka frka? Mislim, realno, kulturu će prvu rezati. Kao i plaće. Ali, što još? Hm. Možda će krenuti otkazi. Kažu da neće, da ne brijem. Ok, šarenu haljinu ću obući i naviti tri buđenja. Nazvat ću i par ljudi od povjerenja da me izbace iz kreveta. U šest, da dođem k’o rosa.

Evo me u krevetu. Buljim u noćnog leptira koji se opire zadnjim trzajima svom jednodnevnom životu i napokon predaje onostranosti. Roba je spremna, gablec ipak ne furam. Tu su rokovnik i laptop, i torbu sam očistila od rasutih krekera i kikirikija pomiješanih s kovanicama na dnu torbe. Sve je ganz glanz. A, sad Petra spavaj. Na bok, ništa. Na leđa, ništa. Dva jastuka, pa ipak jedan. Osvojila sam krevet, ruke i noge posvuda. Niš’, k’o sova. Ustanem, odem popiti čašu vode. Vratim se i lupim se po glavi. Spavaj. Nop. Uzmem mob, pa malo gledam slike i krenem čitati svoje tekstove i – zaspim, u tri.

Evo me pod poplunom, prošlo 7, voda je ishlapila, i ja to znam, ali ne ustajem. Još pet minuta. Ma, nema, ajmo, dosta je. Ho ruk! Tako je govorila moja baka Ivana –  Ho ruk, i onda bi ispravila kičmu uz neizbježni krc. Ja još ne krckam, ali izgledam k’o zombi.

Nadolijevam vodu i prijetim sama sebi da ne ponavljam priču o hlapljenju, nego ostanem kod džezve. Uspjela sam bdjeti. Zakipila je voda, sjedim na tabureu i srknem vrući napitak. Telefon. Zovu me i pitaju jesam li ziher budna. Jesam, pa naravno, kaj je tebi, velim. I zahvalim, fakat imam divne ljude oko sebe. Šarena haljina, i kožnjak, ruksak na leđa, i put pod noge. Pet kilometara hoda. Stigla sam ranije. To je super. Ulazim u moju sobu, dobro je prošla u potresu, sretna sam.

Polako se okuplja ekipa. Htjeli bismo se ljubiti, ali kao nemremo, pa sam ja svakom zagrlila nogu, to je daleko od usta i nosa.

Evo nas na hodniku, svatko pred svojim vratima i nastavljamo tamo gdje smo stali ono nekad kad nam je rečeno da odemo doma i da će ovo potrajati mjesec i pol dana. Mislila sam da to vrijeme nikada neće proći, ali kao da je trajalo treptaj oka. Svi su tak lijepi, nema znakova stresa, tipa prekonoćnih sijedih ili napuhnutih očiju od brige. Sve je nekako sjelo na svoje mjesto. Oke, neki nose kape iako je toplo, mislim da čekaju frizere. Kao i ja. Nazvala sam salon Bella i dogovorila pedikuru i manikuru i sve kaj nude. Ona je rekla, ali još nemamo dozvolu, a ja sam rekla, nema veze, samo da sam prva, pa kad god bilo. Onda sam to ponovila i sa salonom Evelin, za pramenove i šišanje. Kad bu bu, ali sam prva. Nek’ se zna. One me čitaju, pa nek’ zapišu, ako me nisu ozbiljno shvatile. Imam kopita na nogama, alo.

Na poslu je bilo kreativno, kao da smo vatrogasni šmrkovi koji jedva čekaju da izbace sve kaj su imali u sebi. Hvatam dah, pa nekaj velim, pa slušam druge. I sve smo si rekli od poslovnih ideja koje su nam padale na pamet, do metoda kako smo organizirale dane, pa  kako smo se plašili potresa (neki nisu, a to nisam ja. Ja sam premrla, i imam PTSP), i kako smo se nosili sa četiri zida, ma sve. Trudili smo se ne upadati jedni drugima, i iako je sve bilo nekako brzo, uspjele smo i reći i čuti. Rekli bismo, sve je isto, samo je malo srce jače kucalo i tu i tamo koja hiperventilacija. Baš dobar sastanak. Rekli su nam da krećemo početkom svibnja. Onda će nam se vratiti naši hiperaktivni životi, pa će se i ovaj blog vjerojatno ugasiti. Otom potom.

Nakon posla frendica me dočekala na fontanama sa zobenom kašom u staklenci. Opet, nemam riječi kakve ja ljude ne zaslužujem, a tu su. Gablec na suncu, di ćeš bolje? I to u dobrom društvu.

E, ljudi…to je bio početak dana. Zato nisam mogla napisati blog natašte. I, zato je ovaj tekst potpuno kaotičan, kao i moj mozak. Opet, kao na Uskrs, previše svega. Polako se to mora sve slegnuti.

Taman kad sam došla doma, još jedno uzbuđenje, napokon su mi na vrata došli moj Mario i Larica. Prva proba zajedno. Na dva metra, ali zajedno!! Sad me već hvata i slezena od svega. Jednom rukom držim slezenu, drugom mašem u prazno i sipam ideje, iako su Kovačeve puno bolje. Par puta sam nakon njega i Lare ponovila isti prijedlog, misleći da sam se ja toga sjetila. Velim vam, previše svega.

Evo me, 19 je sati. Sjedim za laptopom i pišem vama. Tako ste mi nedostajali. Sada mi je napokon mir. Slezena šuti, a želudac prede. Ispijam svoju kavicu i imam dejt sa vama. Kaj da vam kažem? Kaj  fakat polako svemu ovome stiže kraj? Jedan dio mene je tak sretan, a drugi pati za onim redom i mirom koji sam taman stvorila u karanteni. Može li se to preslikati na stvarni život? Ha, vjerujem da može. Samo što i to trebamo polako, kao što smo polako pristajali na prisilnu amputaciju. Samo milimetar po milimetar.

Možda se svijet promijenio, a možda nije. Možda smo one iste budale koje ne znaju stati i udahnuti bez prijetnje od strane malog nevidljivog virusa. A možda smo nešto i naučili. Bumo vidli.

Evo me ljudi, baš vas grlim u duhu i znate kaj… nemam pojma tko me sve čita, samo imam grupne brojke, ali voljela bih s vama, nakon svega na neku vupi ili kaj god u našu dobru staru birtiju.

Kak bi rekla moja već spomenuta baka: Kistihand!

Nazdravljam vam sa štamprlekom.
Pe