Moja obitelj je kao i svaka, a možda malo drugačija. Devedeset i prve došao je gospon za popis stanovništva. Ja sam ponosno digla glavu i stavila ruke u pozu grofice i rekla da sam «Hrvatkinja» i katolkinja. Zatim je došla moja sestra koja je rekla da je Talijanka i ateistkinja. Gospon je pogledao moju mamu, a ona je potvrdno kimnula i rekla: «Napišite točno onako kako su rekle, one najbolje znaju što su.»
Tata je živio sa drugom ženom.

Brojim do deset. Udahnem. Konačno mogu govoriti o potresu. Nakon osam dana.

Nedjelja, 22.03. u 06:24
Potres. Probudilo me bacanje po krevetu. Sve radim krivo. Idem do prozora i padam na sve strane. Hvatam roletu, otvaram. Ne znam što mi je bilo u glavi. Valjda to da ne živim visoko, pa mogu zbrisati. Otvaram vrata balkona, opet padam. Dolazi mi do glave. Trčim pod štok i otvaram ulazna vrata. Nema nikog na stubištu. Vičem: Što je ovo? Čujem glas od uplakane susjede: Potres. Ja: Što? Ona: Potres! Okrenem se oko sebe i počnem tresti. U pidžami grabim tenisice i ključeve. Tresem se pa tri puta pogledam jesu li mi ključevi u ruci. Uzimam mobitel i izletim na cestu. Trčim po mamu niže niz ulicu, zovem tatu. Tata se javlja, kaže dobro je, jesam li ja. Ja jesam. Mama? Ne znam, idem prema njoj. Mi idemo van, kaže tata, izvuci ju van. Hoću. Po ulici punoj krhotina bauljaju izbezumljeni ljudi i drže razmak. Nevjerojatno je kako smo se sjetili razmaka. Što radi instinkt za preživljavanjem. Zvonim mami nema struje. Nema struje. Mama viče sa prozora. Hvala ti Bože. Baci ključ! Baca ključ. Trčim prema njoj na četvrti kat. Lift je propao i porazbijao sve oko sebe. Uletavam u njen stan i zaurlam da ide van. A moja mama…

DRAMA U TRI ČINA

Mama: «Nećeš ti meni govoriti kaj da ja radim u mojoj kući.»
Ja: Nemamo vremena za ovo, uzmi torbu, idemo van.
Mama: U pidžami ne idem nigdje.
Ja: Koga briga, izađi van.
Mama: Gdje su mi sokne?
Ja: Kakve sokne? Molim te idemo.
Mama: Prvo se idem umiti.
Ja (hvatam za ruku): Dolazi ovdje.
Mama (smireno): Daj se saberi.

Mama je u kupaoni, čujem mlaz vode. Ostarjela sam pet godina do sada. Pokušavam ostati smirena, ali mi tijelo ne da. Lupam šakom po kupaoni i vičem da ima četiri kata za proći sa štakom. Mama odgovara da ju ne sramotim pred susjedima. Krenem pakirati njene stvari. Teško ih pronalazim sve je u rasulu. Svih tri tisuće knjiga po cijelom stanu. Ponavljam u sebi: Lijekovi, mobitel, naočale, torbu, nešto odjeće. Ide kod mene. Ja bar nisam na 4 katu.

Zove tata

Tata: Jeste izašle?
Ja (hvatam dah): Ne želi van.
Tata: Gdje je?
Ja (izdahnem): U kupaoni.
Tata: Što radi u kupaoni?
Ja(ne dišem) : Umiva se.
Mama (iz kupaone): Perem zube, Petra, sve je u redu.
Ja (urlam): Nije u redu, sad će drugi, hajmo van.
Mama (iritantno umirujućim glasom): Neće drugi.
Ja (ponavljam njen iritantno smireni ton): Kako znaš? Uvijek dođe drugi.
Mama (još smirenije): Sad neće.
Tata (meni): Stavi me na spikerfon.

Poslušam ga

Ja: Slušaj tatu.
Tata (mami): Jasna, opasno je. Uzmi stvari i kreni van.
Mama (tati): Pa, dobro, idem. Panika ne pomaže.
Tata: Ajde, zovite me kad ste vani.

Mama izlazi. Počešljana je.

Petra: Idemo.
Mama: Uzmi moje stvari.
Ja: Jesam.
Mama: Koje?
Ja: Sve. Molim te.
Mama: Moram sokne uzeti.
Ja (zaurlam): Van!

Izlaze susjedi sa torbom, kažu jel’ sve u redu. Nije! Neće van. Gospođo izađite van. Bez panike. Ali, izađite van. Mama frkne nosom, uzima torbu koju sam pripremila i krene prema van.

Mama: Što si to uzela? To nije roba za sad.
Ja: Molim te.
Mama: Joj, Petra moja. Ajde, idemo.
Tata (zove): Jeste izašle. Ja i Helena smo vani, jako je hladno, uzmi deku.
Ja: Evo hodamo po stepenicama.
Tata: Još ste u haustoru? Što čekate?
Ja: Izlazimo. (mami) Molim te požuri.

Izlazi susjeda sa drugog kata, starija gospođa. I uporno ponavlja kako je bilo u 2. Svjetskom ratu. Moja mama se smije i lijepo ju pozdravi i kaže joj da je sve u redu. Želim se probuditi iz ovog sna.

Izlazim van. Napokon. Udahnem. Spašene smo.

Mama: Evo vidiš da nema nikog. Bez veze smo izlazile.

Vodim ju do moje kuće.

Mama: Daj mi naočale.

Dajem joj

Mama: Krive si uzela.

Zove tata. Ona i Helena su u autu. Dolaze do nas. U redu. Prolazi mi u glavi. Tata, mama, druga žena.. počinje cirkus.

ČIN 2

Mama i svi susjedi sjede na pristojnom razmaku u vrtu. Prošao je i drugi potres. I treći. Svi plaču. Moja mama ne. Ljuta je jer joj nisam uzela kapi za nos i sada teško diše od alergije. Pao je snijeg.

Ulazi tata raščupane kose. Prima me u zagrljaj i pita gdje je mama. Ja pitam gdje je Helena. Tata ulazi u vrt, ja idem do auta.

Tata: Jasna, jesi dobro?
Mama: Ja sam dobro. Kako si ti?
Tata (uzdahne): Dobro, dobro.
Mama: Petra me tjera da sjedim u vrtu.
Tata: Dobro je to. Još malo.

Dolazim do njih nakon što sam odnijela Heleni masku.

Tata: Jesi išla do Helene?
Ja: Jesam.
Tata: Što ćemo sad?
Ja: Ne znam.

Zvoni telefon. Paola.

Paola (plače): Jel sve u redu?
Ja: Je, Paola, sve je u redu.
Paola: Gdje je mama?
Ja: Tu je.
Paola: S tobom?
Ja: Da.
Paola: Hvala Bogu. Tata i Helena?
Ja: Tu su.
Paola: Nisam čula, što?
Ja: Tu su.
Paola i ja zamrznule smo trenutak i počele se smijati. Taj osmijeh ugrijao mi je srce.
Paola: Svi ste zajedno?
Ja (plačem i smijem se): Da.
Paola (zastane par sekundi): I kako to izgleda?
Ja: Normalno.

Tišina. Vjerujem da smo se u tom trenutku zapitale koja je prava definicija «normalnog»

Ja: Gdje je Max?
Paola: Evo ga, zabrinut je, hoće te čuti.
Ja: Daj mi ga.
Max (nećak): Petra!
Ja: Ej frajeru!
Max: Kaže mama da ste dobro.
Ja: Jesmo!
Max: Slušaj me. Hakuna matata. Ok? (Plačem)
Ja: Okej.
Tata (dolazi od Helene i auta): Petra, spremi mamu.
Ja: Zašto?
Tata: Idemo svi u auto.
Ja:

Ostala sam bez teksta.

ČIN 3

Mama, tata, Helena i ja u autu. Paola i Max na telefonu. Šutimo. Moje srce je puno. Dolazimo do kockice. Tata i ja izlazimo van, mama i Helena ostaju u autu i tko zna što pričaju. Tata i ja prekrižimo ruke i hvatamo sabranost. Sve je nekako sjelo na mjesto.

Danas, 29.03.
20 h svi smo na prozorima i pjevamo Moja domovina. Tata u Puli, Paola u Rijeci, mama na svom i ja na svom prozoru. Svatko na svoj način, naravno. Paola je pobijedila:

Svakog dana nosim vrećice
Špricaju mi ruke, maskice
Nemir je pred ulazom, straža na vratima
Osjećam da čekam satima.

Svako dobi samo jedan broj
Kreće sada trgovinski boj
Treba mi toalet papir, riža i feta sir
Samo da kod kuće imam mir

Moja trgovina, moja trgovina
Nema ljudi, nema mira,
Nema više mlijeka sira
Nema više ničega

Zastanem i zaustavim trenutak. Božja i ljudska logika – teško dokučive. Potres, karantena, zagađen zrak…sve veće siromaštvo…zvuči kao kraj svijeta. Ali nevjerojatnu protutežu na ovoj klackalici života daju ovi trenutci ravni čudu. Puzzle se polako spajaju u sliku koju nismo ni sanjali.

DANAS KUHAMO..

Viška pogača. Zapravo Komiška. Dodala sam rajčicu. Siromaško jelo, koje je danas pravi specijalitet. Sličan talijanskoj foccaci, uz dodatak nezaobilaznih usoljenih inćuna najfiniji je kad izlazi direkt iz vruće pećnice i hrskavošću zaustavlja vrijeme.

Šaljem svojima sliku slane pogače i pitaju me od čega je štrudla. Volim ih.

Grlim i ljubim,
I… ne bojte se. Pe