Opaaaa, potres! Kaj bi se mi primirili, pa to je tako booooring, tako passé. Relaksacija baj baj, ako si i pokazala neke naznake, poražena si u tri sekunde. Nock down. Flegma adios.

Danas ujutro sam pisala odgovore na pitanja za jedan intervju za HKM. Pitanja su kako se nosimo sa pandemijom i potresom. Moji odgovori su bili tak zreli i promišljeni, puni self help fora kako sam iz toga izvukla najbolje i kako mi je život promijenjen, svi ćemo izaći iz ovog kao bolji ljudi. Naučila sam prave vrijednosti i shvatila sam kako sam malena i krhka. Hit! I doista sam tako i mislila, ali frigaj ga. Taman kad sam stisnula send prodrmalo se tlo pod nogama. Bilo je kratko, ali bučno. Ovaj put sam bila sprema. Nisam otvarala prozor i trčala u lift, nego sam raščupana i u pidžami sa svojim kopitima odskakutala do štoka, otvorila vrata i čekala. Nisam čučnula i pokrila lice, ostavila sam nešto i za drugi nalet. Sekunda tišine, a onda je susjeda otvorila vrata. Je, Petra, opet je potres. Ja velim je, tak je. Kaj bumo? Ja sam prvo lovila hoće li kaj pasti, ali ništa nije palo, veli susjeda. A, ja sam samo došla tu, nadovežem se. Susjeda me gleda, pa ja gledam kaj ona gleda, i onda pogledam ovo biće iz kojeg dolazi moj glas. Hvata me sram. Da sam bar uparila pidžamu, svaka svoju priču priča – gornji dio na zvjezdice, a donji iz božićne kolekcije na zlatne jelke. Naravno, tko zna gdje sam zajtnula šlape, tak da sam smežurala sve prstiće da se kopita što manje vide. Kaj sad? Opet ne bumo na wc mirno kojih tjedan dva, ha? Pokušavam baciti neku foru, ali nisam ni sebi smiješna. Polako se okupljaju ostali susjedi na hodniku. Svi su sve osjetili, dobro je, nisam prošvikala, nemam halucinacije. To sam posumnjala u prvi tren, jer moja mama koju sam prvu nazvala naravno nije ništa osjetila, mislila je da neko dijete kat iznad igra nogomet. Poučena prošlim stresom zbog potresa i starenjem od pet godina u minuti kada milostiva nije htjela izaći iz stana, jer nije bila našminkana i u odjeći, oprezno, s dozom serioznosti, pitam je kaj ima na sebi. Pidžamu kaže, i ne zna gdje joj je druga sokna. Znači, nema namjeru takva izaći iz stana. Ok, znam na koga sam. Molim te se obuci i budi spremna. Ok, čekaj sad ću online naručiti trenirku i ruksak, kaže ona i čujem joj u glasu podtekst „sirota moja, ima ptsp“. 

Kaj sad? Trebala sam otići na jedan sastanak, ne mogu nikam, jer ako opet prodrma, moram ju izvući iz stana. Moram biti blizu. Super. Najviše volim sjediti u kući i čekati hoće-neće. Čujem svaki korak od susjede iznad mene za bar sto puta uvećan. Jel’ baš sad mora usisavati?? Svaki stolac koji pomakne, škripi direkt u mozak. Pa, mislim, ionako će se opet nekaj srušiti, nek’ pričeka malo. Ustanem i odem i ja usisavati, da kontroliram zvukove. Bar nešto da kontroliram, kad nemrem tlo.  Susjeda je upalila vešmašinu, srce mi je skočilo u grlo.

Udahnem osamdeset i pet puta i izdahnem dva puta. Pokušaj relaksacije.

Oprala sam suđe, oglancala sve kaj sam mogla i otišla do pumpe na kavu. Dupli espresso molim, velim ja automatu, i on ispusti neki zvuk koji u kombinaciji s ispadanjem čaše u meni izaziva seriju tikova. Potres? Kad je do mozga došlo da je taj zvuk bezopasan, lice se vratilo u normalu, osim obrve koja je ostala ukočena u zraku, pa sam izgledala kao da sam stalno iznenađena. Dok sam s tim obrvama plaćala gosponu na pumpi, i on je makinalno digao obrve jer je mislio da sam ga tak pogledala jer se možda od nekud poznajemo. Sva sreća da je tik namigivanja nestao prije naplate, jer bih imala možda i ponudu za neki spoj.

Espresso i ja prijatelja dva nastavljamo dalje i držimo se sredine ceste. Kaj, kaj mi trubite, kaj, dižem bradu kao nabrijani Talijani i mašem slobodnom rukom. Nema šanse da hodam pored zgrade ili drveta i da mi se nekaj strovali na vuglu. Zaobiđi! Dosta mi je stresa za danas. I otpijem gutljaj kave s kojim zaboravim na svu napetost ovog svijeta i živim samo taj trenutak. Vidiš, to bi bila odlična reklama. Pisat ću u Lavazzu i reći ću im da imam super ideju. Sve se trese, padaju lonci, knjige, svi trče u krug, skaču na drvo, ulaze u lift i tipkaju po gumbima od panike, neki skaču i kroz prozor (u prizemlju), a ja (ili neki mršaviji model, to se ipak više traži) potpuno smireno pije svoju kavicu. Završni kadar – sve je u rasulu, a ja se čudim od kuda sad to? Vrh, evo osjećam da ću se obogatiti. Bacim čašu u koš za smeće i otparadiram kao da sam osvojila kvart prema doma. Obrva i dalje vuče prema tjemenu, ali imam iskustva s tom pojavom, pa se ne uzrujavam. Za dan dva će se spustiti i djeca će me se prestati plašiti. Imam super sunčane naočale Hippy Garden koje pokrivaju skoro cijelo lice, pa poput dive koja se krije od paparazza nastavim preko tračnica. Kakav osjećaj! Znaš da tramvaji ne voze i da nije opasno, ali ipak te malo štreca u hercu. Osjećam kao da snimam Prohujalo s vihorom, ali dramatičnije jer imam koronu i potres kao adute. Vadim rubac iz rukava i taman kad sam ga htjela omotati oko glave, isklizne iz ruke, odleti u daljinu i stopi se s prolupalim vranama koje grakću kao da je kraj svijeta. Ni Hitchcock ovo ne bi bolje smislio. 

Ulazim u haustor pa u stan. Nema više susjeda. Kaj sad? Zovem kolegicu s posla i smislimo super projekt. Pa zovem Kovača i Laru i mi smislimo još jedan super projekt. Onda nazovem udrugu Baltazar i kažem im da je naša predstava sada online i mi smislimo treći super projekt. I onda se još čujem s dva frenda i s njima odem na Cmrok. Tamo smislimo reklamu i odmah ju snimimo. I sada sam napokon došla doma potpuno pokošena od umora, ni potres me više nemre podići. Kažem vam ljudi, umjetnost liječi.

I, evo me tu, s vama. Kaj, jel’ vas uzdrmalo ovo ili ste flegma kao moj lik na reklami za kavu? Kako god, mislim na vas i ne znam kako, ali znam – bit će sve u redu. To sam si ponovila pred ogledalom kao vježbu, i nakon dvije tisuće puta, počela sam vjerovati.

Stay strong.
Pe.

One Reply to “Tresi me nježno”

  1. Kaj god zdrmalo… Kak veli zadnja zagrebačka fora : Kak si? Sve 5 po Richteru :-))

    To je sve normalno i prirodno, bu se zemlja prestala tresti i plašiti imenjakinju… Samo budi cool i sve bu vredu

    Mislimo i mi na tebe… Drži se

Odgovori na Petar Otkaži odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *